Broj hadisa: 20
حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ سَلاَمٍ، قَالَ أَخْبَرَنَا عَبْدَةُ، عَنْ هِشَامٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَائِشَةَ، قَالَتْ كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم إِذَا أَمَرَهُمْ أَمَرَهُمْ مِنَ الأَعْمَالِ بِمَا يُطِيقُونَ قَالُوا إِنَّا لَسْنَا كَهَيْئَتِكَ يَا رَسُولَ اللَّهِ، إِنَّ اللَّهَ قَدْ غَفَرَ لَكَ مَا تَقَدَّمَ مِنْ ذَنْبِكَ وَمَا تَأَخَّرَ. فَيَغْضَبُ حَتَّى يُعْرَفَ الْغَضَبُ فِي وَجْهِهِ ثُمَّ يَقُولُ “ إِنَّ أَتْقَاكُمْ وَأَعْلَمَكُمْ بِاللَّهِ أَنَا ”.
Pričao nam je Muhamed b. Selam i kazao da ga je obavijestio Abde prenoseći od Hišama, (on) od svoga oca, a (ovaj) od Aiše, da je rekla:
– Kada bi Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, naređivao nešto svojim drugovima, naređivao je samo ono što su mogli podnijeti.
– Allahov Poslaniče – govorili su oni – mi nismo kao ti! Allah je tebi oprostio minule grijehe, a i one kasnije. On bi se na to rasrdio toliko da mu se srdžba primjećivaše na licu, a potom bi rekao: “Ja sam među vama najbogobojazniji i najznaniji o Allahu.”
