MAJKA I BABO Zaspali bi, kao i svake večeri. Majka i babo ostali bi malo duže budni. Mali sobičak. Nama dovoljan. Klanjala bi se jacija, a onda na počinak. Zimsko doba. Dan onako kratak, pa noć brzo stigne. Stigne tako i umor. Te večeri ne mogodoh zaspati. Oslušnuh razgovor koji će mi života cijelog ostati zapamćen, koji će mi u srcu ostati. “Mejro, imam još par poslova za obaviti, pa će i plata”, veli babo. “Hvala Allahu. Biće svega. Samo nek je insan živ i zdrav”, majka će onako polahko, dok sprema sobu. “Ostalo je još malo da sakupim i biti će dovoljno barem za početak da Merimu i Muhameda od školujemo.” Zarosiše oči… “Biće, ako Bog da, biće. Samo nek je s hajrom, pošteno, Allah će dati.” Te večeri, nakon tog razgovora, majka i babo zaspali su. Ja nisam. Ostala sam budna… I razmišljala. Očiju rosnih, Allahu zahvaljivala, na blagodati roditelja. Majka je domaćica bila. Babo radio na dnevnicu. Odškolovali su nas. Ostvarili su ono što su nanijetili. … i uvijek je bilo tačno ono majčino, “… samo nek’ je s hajrom, nek’ je pošteno, Allah će dati.” Riječi su koje na svoje evlade prenesoh kao životno pravilo. Majko… Babo… Allah vas Džennetom obradovao. Amin Ya Rabbi.” Slika: nepoznat autor (ako neko zna neka nam dostavi...Više info